Znate da smo se udružili s organizacijom Superhumans Center radi prikupljanja novca za prostetička pomagala za Ukrajince pogođene ratom. BlaBlaCar zajednica iz 16 zemalja pridružila se toj akciji. Zajedno smo prikupili preko 60.000 € i nastavljamo istim tempom.
Nedavno smo pozvali Olju, ukrajinsku influenserku, i hrabrog ukrajinskog veterana Sašu da sa nama podele prevoz. Saša nam je pričao o svom novom životu s protezama, najtežim emotivnim trenucima, i podelio svoje planove za budućnost. Zabeležili smo najzanimljivije delove njihovog razgovora i delimo ih sa Vama.
Zajedno s Vama, pomažemo ljudima kao što je Saša. Pridružite se prikupljanju sredstava za prostetička pomagala za Ukrajince putem ovog linka. 🦾🇺🇦
Olja: „Saša, iz Vas izbijaju vedrina i samopouzdanje. Da li Vam se čini da ste bili u stanju da se vratite životu koji ste imali pre povrede i proteza ili ste prihvatili promene i počeli sve iznova?“
Saša: „Teško je dati odgovor na to pitanje. Čini mi se kao da mi se život nije drastično promenio, ali, istovremeno, puno toga se promenilo – sada moram puno detalja da uzmem u obzir. Na primer, pre bilo kog putovanja moram da se postaram da imam sve što je potrebno za sebe i svoje proteze. Moram da nosim neseser sa posebnim gelovima za stopala, dodatnim čarapama i alkoholom za čišćenje proteza. Takođe moram da nosim i stolicu za tuširanje. U početku je bilo teško, ali sam se sad navikao na ove promene.“
Olja: „Naravno, treba dosta vremena da se naviknemo na promene. Mislim da ste imali periode kada Vam nije bilo lako da prihvatite novu realnost i naučite da živite s njom. Možete li da nam kažete šta Vam je bilo najteže kada ste počeli da nosite proteze?”
Saša: „Fizički je bilo baš teško. Noge tek što su mi se oporavile od operacije i nisu se još bile navikle na pritisak od proteza. Nosim lajner, čarape i ponekad štitnike za kolena – sve ovo i sama proteza stvara neverovatan pritisak. Najpre nisam mogao to da podnesem i skidao sam proteze jer sam osećao kao da mi nešto gnječi noge. Ali svojom tvrdoglavošću sam probao da prevaziđem nelagodu i da se naviknem, pa sam nosio proteze što je duže moguće. Prvi mesec je bio najteži, jer je mom telu bilo potrebno vreme da se navikne.
Skoro da nije bilo trenutaka koji su bili moralno teški. Jedino čega se sećam je da kada sam se vratio kući sa rehabilitacije, još sam bio u kolicima. Doveli su me u kuću i shvatio sam da će sve biti drugačije. Neće biti lako kao što je bilo u mom prethodnom životu.
Olja: „Pomenuli ste organizaciju života i svakodnevice. Šta je sa materijalnom podrškom? Da li postoji neka podrška države za veterane ili pomoć pri zapošljavanju? Kako ljudi poput Vas sada pronalaze posao?”
Saša: „Što se tiče finansijske podrške, još imam vojnu platu. Kasnije ću dobiti boračku penziju i invalidsku penziju. Ali ipak želim da dobijem posao i sam zarađujem za život. Srećom, sada ima mnogo javnih organizacija i fondacija koje su spremne da pomognu veteranima i vojnim licima da se osposobe za novo zanimanje, a neke pomažu i sa zaposlenjem.
Koliko sam video, firme takođe zapošljavaju veterane bez ikakvih problema. Ali za to treba prekvalifikacija.”
Olja: „Kažete da niste zapazili nikakve poteškoće u zapošljavanju veterana. Da li ste se susreli s nekim drugim socijalnim problemima, na primer, predrasudama ili stereotipima o prostetičkim pomagalima?”
Saša: „Sada nema izravnih predrasuda, ali je situacija bila gora. Mnogo ljudi je mislilo da u Ukrajini uopšte nema prostetike. I, ako je ima, da je lošeg kvaliteta. Mislili su da ako je prostetika rađena po meri, to je drvena noga, kao kod gusara. Danas je manje ovakvih priča, ali još postoje neke nijanse.
Na primer, vidim mnogo slučajeva gde ljudi razmatraju samo prostetiku u inostranstvu, iako je moguće da se dobiju visokokvalitetne proteze u Ukrajini. Naravno, ako govorimo o amputacijama ruku ili nogu iznad kolena, u inostranstvu možete da dobijete potrebnu protezu. Ukrajina još nije u mogućnosti da obezbedi proteze za ove tipove amputacija koje bi imale neophodnu pokretljivost za ispunjen život.“
Olja: „Saša, da li osećate da Vas društvo prihvata i podržava? Idete svojim putem, pišete knjigu, imate ambicije, misiju, planove. Ali ako „posrnete” na ovom putu, imate li poverenja da će Vam društvo pomoći?“
Saša: „Vidim snažnu podršku društva i nadam se da će vremenom postajati sve veća. Veteranima, a naročito onima koji su povređeni, zaista je potrebna.
100% sam siguran da, ako zatreba, ni strancima neće biti problem da pomognu. Ali mnogo zavisi od pojedinca. Da biste računali na pomoć, morate da je zatražite i da budete spremni da je prihvatite. Malo je verovatno da će društvo biti u stanju da pomogne ako ni ne zna da osoba ima poteškoće.“
Olja: „I na kraju, kakvi su Vam planovi za budućnost? Videla sam da ste počeli da se bavite baletom i trčanjem? Recite nam nešto više o tome.”
Saša: „Još ne igram balet (smeh), ali planiram. Želimo da napravimo predstavu i s njom nastupimo u Holandiji i SAD-u. Sport je oduvek prisutan u mom životu, ali sada želim da se još više njime bavim. Nedavno sam učestvovao u Igrama nepobedivih (Invictus Games) i planiram da se priključim paraolimpijskom sprinterskom timu.
Što se tiče posla, želim da učestvujem u pomaganju veteranima i ljudima koji su izgubili udove u ratu. Pomažem organizaciji Superhumans Center zato što vidim šta rade, verujem u ono što rade, i želim da budem deo procesa. Siguran sam da ćemo uspeti.“
